Хаџи
Радован Бећировић Требјешки (1898—1986), последњи епски бард српскога народа, дјеловао
је у српској књижевности као пјесник више од шест деценија (од средине двадесетих
година па све до смрти — 1986.). За читаво то вријеме он је био, и до данас остао,
највећи пјесник новије епске народске поезије у српском народу. Као аутор великог
броја десетерачких и осмерачких пјесама испјеваних "на народну", Радован
Бећировић се потврдио снагом истрајног, даровитог и надасве омиљеног ствараоца.
Његове ће пјесме бити радо читане и слушане све док не замукне јаук струне испод
гудала српскога гуслара. Јер, како рече митрополит Амфилохије, нема колибе, црногорске
ни босанске, ни херцеговачке, гдје се не чују звуци гусала и гдје се не пјевају
пјесме Радована Бећировића.
Избор из његове поезије у овој књизи подијељен је, према тематици, на неколико одјељака. Та тематика је разноврсна, али јој је окосница сам предмет пјесникова инспиративног одушевљења — витешка хиљадугодишња историја српског народа, бременита великим бојевима и мегданима, подвизима гласовитих јунака и свијетлим примјерима њиховога чојства. Бећировић је такорећи опјевао читаву српску историју. Нема владара, од краља Бодина до краља Александра Карађорђевића, нити истакнутијег српског јунака који није нашао мјесто у Бећировићевој поезији. Исто тако, нема значајнијег догађаја у српској историји (од Косовске до Мојковачке битке) који није био предмет његовог пјесничког интересовања. Те су теме и данас привлачне и не само у Црној Гори, а нарочито су то биле у вријеме кад је Бећировић отварао двери српског пјесништва. Зато је он и постао најпопуларнији пјесник у Црној Гори између два велика рата, а опстао као бард српске епике на широким просторима које су покривала српска племена динарске струје. ...
