Стеван
Милетин Дучић
(1874 - 1918) рођен је у Кучима, у селу
Дучићи, потиче из братства Раковић, како се потписивао до краја 19. вијека.
Када је узео презиме Дучић, сва његова дјела су објављена под тим презименом.
Стеван
Дучић је на почетку свога рада помагао у преписивању дјела Марку Миљанову од
кога је био млађи 40 година. Код војводе је дошао до сазнања о кучкој
традицији, историји и поезији о Кучима и другим племенима.
Дучић
је вишеструко
проучавао своје племе и његову прошлост „у народној
причи и пјесми“.
Скупљао
је епске народне пјесме и двије збирке 1912. дао на чување Српској краљевској
академији у Београду. Збирка „Јуначке народне пјесме из брдског племена Куча у Кр. Црној Гори“ садржи
67 пјесама на око 600 страна које је Дучић преписао својом руком. Друга збирка
народних пјесама тематски се односи на Црну Гору, Брда и Херцеговину.
Поред
тога, Дучић Је написао обимну етнографску монографију, на којој је радио до 1911,
објављена је под иасловом Живот и обичаји племена Куча, СКЗ, 1931.
Аутор
је написао
обиман роман о великом кучком јунаку и страдалнику Илији Турову Љуљановићу из
Кривога Дола. Рукопис овога дјела уступила је 1959. на чување Народној
библиотеци на Цетињу Дучићева супруга Јованка. Роман је објављен тек 1997. у
издању Културнопросвјетне заједнице Подгорице.
О
Дучићевој заоставштини Андрија Лаиновић је објавио чланак у Цетињским,
„Записима“ 1932. у коме пише да је Дучић написао низ приповједачких књига које
су имале по пет или шест прича, и да су све изгубљене.
Дучић
је живио само 44 године, у посљедњим годинама био је везан за постељу, али је
оставио драгоцјено дјело које није довољно проучено и адекватно вредновано.
Овај
сакупљач је уз епске
пјесме
које је сакупио дао
многе корисне напомене.
Прво, он је хронолошки распоредио пјесме, за сваку је тражио годину збивања догађаја о којима су
пјесме испјеване. Ако није био
сигуран, ставио је одредницу
„око“. Распон догађаја о којима су пјесме испјеване, обухвата 307 година. То је својевремена
пјесничка епска историја Куча.
